Ako je i bilo nekih dilema, smrt ih je raspršila: Jovica je bio dobar čovek.
Po vokaciji profesor filozofije, po interesovanju i opredeljenju političar i društveni aktivista, po zaljubljenosti filmofil, po fanatizmu šahista, po pogledu na svet filozof duha i idrealista, po postanju zakleti Piroćanac.
Sreo sam ga davno u šah klubu na veznom traktu. Prijatelji smo postali i ostali početkom devedesetih, onako kako se grade trajna prijateljstva u vosjci, u rovu, u trenucima nesreća i nepogoda. Osnivali smo Demokratsku stranku gde smo se učlanili u isti dan, 12.marta 1990. godine pred Đinđićem. Stalno smo razgovarali o političkoj filozofiji i demokratiji. Preporučivao mi je knjige Koštunice i Čavoškog, Mićunovića i Nikole Miloševića. Bilo smo na prvim skupštinama u Beogradu i tesno sarađivali sve dok nije prešao u DSS, jer je Koštunicu smatrao najznačajnijom političkom figurom. Pobedio je u svojoj izbornoj jedinici na lokalnim izborima 1992. godine a zatim i 1996, kada je i postao potpredsednik SO Pirot. 2003. je ispred DSS bio i kandikat za predsednika opštine. Uvek je isticao ideju iznad praktičnosti, duh iznad materije, ideologiju iznad demagogije. Dao je svoj doprinos i 5.oktobra, kada smo verovali da je borba završena i da smo dosanjali svoje snove o slobodi, demokratiji, parlamentarizmu, toleranciji i debatovanju.
Bio je uvek spreman da svakog sasluša, da objasni širu sliku, da spoji lokalno i globalno. Govorio je odmereno i smisleno, borio se za svoj Cincin kladenac i Pirot.
Gledao je filmove, čitao literaturu o filmskoj industriji, jedno vreme i organizovao projekcije u Domu vojske. Pokazivao je i dokazivao da je filozofija iznad svih nauka, da se u njoj ogleda i suština umetnosti. Jednom prilikom je pokušao da mi ukratko objasni Hegelovu fenomenologiju duha. Nije uspeo ali nije ni odustajao. Istrajnost u svemu što je radio i velika posvećenost kulminirali su u njegovom angažmanu u prosveti – postao je omiljeni profesor Tehničke škole.
Dobro je igrao šah i provodio dosta vremena u brzopoteznim partijama, po klubovima i na bazenu. Imao je britak stil – napad na kralja i težnja da se protivnik što pre matira. Uvek u stisci sa vremenom, dokazivao je da pobeda sama po sebi nije dovoljna već da je važno kako se do nje došlo. Na simultanci je iznenadio i samog Karpova i remizirao! Nekoliko poteza ga je delilo od trijumfa!
Nažalost, opaka bolest je nadjačala i iz tog cajtnota Đurić nije mogao da se izvuče. Otišao je prerano u nebeski klub u kome ima sve manje mesta, koji će uskoro biti kompletan.
Zbogom dragi Jovice. Ne verujem da ćemo se ponovo sresti. Iz najmanje dva razloga. Prvi je što sve više uviđam da materija prevladava nad duhom. Drugi je taj što su anđeli tebi namenili mesto uz svoje skute.

                          Boban Nikolić, šahovski majstor