Tоком протекле недеље из штампе је изашла монографија о селу Шугрин, у оквиру едиције Насеља старе планине, чији су аутори Томислав Пејчић и Миодраг Велојић. Обимна, садржајна и више година припремана монографија коначно се нашла пред читалачком публиком, захваљујући великом напору господина Томислава Пејчића и Историјском архиву у Пироту, који је као суиздавач помогао да се ово вредно дело штампа. 

О вредности књиге, пре свега за мештане села али и за локалну историографију најбоље говори извод из једне од рецензија:

“У времену када је судбина српског села, чини се, на прекретници и када се карактер тог типа насеља неповратно мења, а перспектива његовог даљег развоја тешко може бити чисто рурална и пољопривредна као до сада, пред нама се указао јако добар рукопис Томислава Пејчића и Миодрага Велојића, саздан на трагу записаних и усмено преношених меморабилија о људима, догађајима и процесима, довољним да разумемо есенцију живота у старопланинском селу Шугрин. Већ по габариту и садржају рукописа јасно нам је какав му је истраживачки захват претходио и колико је личног ентузијазма и добре воље уграђено у напоре да се дође до података које су време и заборав сакрили, расточили или гурнули у допадљиву и лашке преносиву форму легенди и породичних прича. „Чувари“ овог последњег модела културе памћења биле су углавном жене, мајке, а посебно баке, које су уз кућни разбој, вретено или плетиво, „мрсиле“ и нити прошлих времена градећи допадљиве али недовољно поуздане интерпретације истих. Уз врло рационалан отклон од митских примеса и обилато коришћење документарних сведочанстава аутори су успели да реконструишу кључне елементе из прошлости насеља о чијем трајању сведоче и материјални остаци попут старих утврђења, црквишта и селишта. Несразмера између дуге историје и мало литературе и архивске грађе превазиђена је померањем тежишта самог рукописа према ближој прошлости и темама које је могуће поткрепити усменим или писаним сведочанствима. Баланс је постигнут и обрадом тема из географије, етнологије, антропологије и породичне генеалогије, чиме је посложен довољно видљив мозаик за упознавање са селом на заласку своје богате историје. Због тога се чини да је Пејчићев и Велојићев рукопис дошао у безмало последњем часу, на срећу ипак довољном да се „ухвати“ и сачува још по неки импулс епоха које су иза нас.”