Радомир Јоцић

Рођен је 1936.године, у Пироту, у скромној радничкој породици. Мајка Љубица бавила се ћилимарством, а отац Никола био је радник у фабрици Тигар. Имао је старију сестру Олгицу, која је касније била учитељица и млађег брата Момчила.
Школовао се у Пироту, завршио основну и средњу сколу, а потом Вишу Педагошку у Нису, где је завршио математику и физику, 1957.године. Наставио је школовање у Скопљу, где је завршио Филозофски факултет, за 3 године 1961.године.
Прво запослење добио је у „Учитељској” школи и О.Ш. „Вук Караџић”, у Пироту где је предавао математику и физику. Наставу у пиротској Гимназији почео је да држи најпре као хонорарни професор, од 1964.год. а од 1966.год. као стални професор. Предавао је филозофију, логику и марксизам. Посвећен стручном усаврчавању, 1978 год.заврчио је специјализацију из области марксизма на Факултету политичких наука у Београду.
Као професор пиротске Гимназије, био је веома цењен, строг у захтевима, али са јасним циљем да науци децу да мисле, логички расуђују и препознају праве вредности. Рад, ред и дисциплина била је позната парола професора Јоцића, и вазила је за све, за њега и за све ученике.
Самоуверен, потпуно сигуран у себе и своје исправне ставове, 1985.год. одлучио је да промени радно окружење. Постаје директор Ауто-мото друштва и веома успешно руководи пословима и људима. Крајем 1989.год. изабран је за председника Већа Савеза Синдиката, где је дао огроман допринос и био запажен у Србији, као веома моћан говорник и успешан председник.
Постао је најважнији сарадник председника Синдиката Србије и изабран за Председника Регионалног Синдиката. Изборио се за постојање гранских синдиката, који и данас функционишу.
Учинио је много за развој града Пирота и у области привреде.
Имао је одличну сарадњу са Тигром, и директором Драганом Николићем као и са руководством фабрике „Први мај”.
Приватан живот, професора Јоцића, баш као и пословни, био је испуњен љубављу и поштовањем.
Основао је породицу, оженио се Зорицом, и добио ћерку Ољу и сина Николу.
Имао је богат друштвени живот, много пријатеља, кумова. Волео је песму и музику, волео је живот и умео је да га живи.
Волео је фудбал, играо је у „Радничком”, „Вардару” и „Јединству”. Касније постаје тренер „Јединства” и уздиже га до озбиљног тима, вредног поштовања.
Волео је риболов, и са друговима стално обилазио природу и реке.
Нажалост прерана болест га је прекинула у остваривању својих идеала, а било их је пуно. Нису га упознали његови потомци, унука Јелисавета, студент на Електронском факултету у Нишу и унук Радомир, ђак О.Ш.”Вук Караџиц”. Мада као да јесу, иду његовим стопама, држе се његових вредности, носе у себи карактер свога деке. Веома успешни у школи и најважније добра деца. Дека би био поносан на њих. Умро је у Пироту 1994.године.