Санитетски бригадни генерал Др Владимир Станојевић

Порекло и наслеђе

Владимир Станојевић рођен је 19. фебруара/3. марта 1886. године.
Породица Станојевић потиче из планинског села Клисуре на реци Јерми, на граници Србије и Бугарске, близу Власинског језера. Најстарији познати преци били су браћа Никола, Стеван, Гига и Апостол. Апостолов син Станоје, ожењен Стаником, имао је четворо синова и две ћерке.
Владимиров деда Аранђел оженио се Солунком из Самокова и постао најимућнији и најпредузимљивији међу браћом – успешан трговац и велепоседник. Аранђел и Солунка имали су четири сина и једну ћерку; један од синова, Станоје, био је Владимиров отац.
У браку Станоја и Марице рођено је шесторо деце: Владимир (1886–1978), Надежда (1887–1977), Љубица (1888–1976), Александар (1891–?), Драгољуб (1893–?) и Милутин (1895–?) – тројица најмлађих синова нису доживела одрасло доба.
Након Српско-турских ратова (1876–1878) породица Станојевић морала је, услед новоуспостављене границе, да се пресели из Трна у Пирот.

Детињство и младост у Пироту

У кући Станојевића посвећивана је велика пажња образовању деце: узимани су приватни часови, а Владимир је на поклон добио виолину, а касније, од стрица Фотија, и Ларусов речник из Париза, што је утицало на његову љубав према француском језику и култури.
Владимир је у Пироту похађао гимназију која се налазила у такозваном Рабеновом здању у главној улици.
У Пироту је Владимир живео до 1899, када се породица, због очевог службеног премештаја, сели у Ниш. Услед новог очевог премештаја, породица се 1904. сели у Београд.

Студије медицине у Петрограду

Владимир је 1905. добио стипендију Војног санитета и уписао се на Војномедицинску академију у Петрограду, где је отишао заједно са сестром Надеждом, која се уписала на Женски медицински факултет и касније постала прва Српкиња специјалиста педијатар
Пред крај студија, 1910. године, на Интерној клиници професора Сергеја Боткина учествовао је у испитивању нове лабораторијске методе за дијагностиковање сифилиса, о чему је са сарадницима исте године објавио рад „О Васермановој реакцији“ у стручном часопису Руски врач. У октобру 1911. Владимир Станојевић је дипломирао „са похвалом“ (magna cum laude) и убрзо се вратио у Србију.
 
Почетак службе и стручни успон
Почетком 1912. године, тек свршени медицинар Владимир Станојевић започео је одслужење војног рока као редов-болничар Дунавске болничарске чете. Тако је почела његова активна служба у војном санитету која је непрекидно трајала три деценије. У војној хијерархији достигао је чин санитетског бригадног генерала, а у годишњим службеним оценама редовно је навођено да има чврст и постојан карактер, да је интелигентан, енергичан, дисциплинован и предузимљив, да у кризним ситуацијама уме да сачува присуство духа и да је у служби веома ревностан „из сопствених побуда и из личне иницијативе“.
На пољу организације и руковођења војним установама, Станојевићево највеће дело био је Војносанитетски завод у Земуну, који је у мирнодопском времену створио реорганизацијом Главног санитетског слагалишта – од застарелог, простог магацина претворио га је, након постављења за управника 1936. године, за свега две године у индустријску установу са две лабораторије и петнаест радионица.

Између два светска рата

У међуратном периоду, у новој југословенској држави, Станојевић је службовао у више градова – Београду, Штипу, Ваљеву, Новом Саду и Загребу. Његово професионално напредовање није било линеарно; застоји су углавном били узроковани казнама које су му изрицане чак четири пута, најчешће зато што је дизао глас против корупције и јавно указивао на негативне појаве у војсци.

Крај војне каријере

После капитулације Краљевине Југославије 1941, Станојевић је био заробљен у Сарајеву, али је убрзо пуштен и вратио се у Београд. У послератној, комунистичкој Југославији, где је војносанитетски кадар углавном чинило партизанско особље, Станојевић, који је у тренутку ослобођења имао 58 година, није реактивиран. У војном санитету радио је још две године хонорарно, као професор историје медицине у Санитетској официрској школи у Београду, чиме се симболично завршио један животни циклус, а почео нови – потпуно посвећивање историји медицине. На основу капиталног дела „Историја медицине“, писаног током рата и објављеног 1953, хабилитован је од стране Савета Медицинског факултета и два пута, 1953. и 1956, биран за професора историје медицине, иако му Универзитетски савет избор није потврдио због година старости. Добитник је бројних признања и одликовања. Поред „Историје медицине“ аутор је књижевних дела, студија и есеја: „Трагедија генија“, „Октобарска Русија“; „Оливер Кромвел“; „Оноре де Балзак“; „Александар Пушкин“ и др. Посебан траг оставио је у раду Српског лекарског друштва а умро је у Београду 1978.године, где је сахрањен.