СВЕТОЗАР НИКОЛИЋ – ГАРИЧКА

Светозар Николић Гаричка рођен је 1883. године у Пироту од мајке Дане и оца Јеленка. У родном граду је завршио основну школу после чега је изучио терзијски занат. Током служења војног рока старешине су запазиле младог Николића као дисциплинованог и даровитог војника и послали га у подофицирску школу коју је веома успешно завршио. Пред почетак Првог Балканског рата команда га упућује на додатно образовање, у официрску школу, тако да 1912. годину дочекује у чину поднаредника, а крај Великог рата 1918. је већ мајор.

У педантно вођеном ратном дневнику Светозар Николић описује путеве куда је пролазила Друга чета Другог Батаљона Трећег пешадијског пука првог позива и догађаје који су пратили ову ратну јединицу. Дневник се састоји од четири свеске, а догађаји су датовани по јулијанском календару који је у то време био у службеној државној употреби.

Светозар Николић Гаричка је за војничке заслуге, поред осталог, одликован са три Бела орла и са три Златне медаље Обилића за храброст, као велико војничко признање од француских сабораца добио је Крст легије части, а од Британских камерада Енглески крст за храброст. Непосредно је учествовао и три пута био рањаван у најважнијим биткама међу којима се издвајају Брегалничка битка, Церска битка, битка на Кајмакчалану.

За све време од 1912-1919. само је један пут био надомак своје куће. Према приповедању његовог сина Душана, Светозар Николић је са војском, у колони, под пуном ратном опремом, проша поред своје куће, сабљом поздравио окупљену породицу: оца Јеленка, мајку Даринку, а поред сина и две кћери, Добринку и Христину.

После Великог рата враћа се у родни град, скуда униформу са мајорским чиновима, оставља оружје, и почиње да се бави трговином. Међутим, већ 1922. године враћа се у војну службу прихвативши чин капетана прве класе да би две године касније био постављен за команданта батаљона у Цариброду. У Пирот се враћа прекомандом 1929. године где у позадинској служби преузима дужност руководиоца војног слагалишта које је било смештено у тврђави Кале. Пензионисан је 1933. године, али је остао везан за војску и као резервни официр био на дежурству 6. априла 1941. кад је немачка војска напала Југославију и убрзо ушла у Пирот. Током Другог светског рата није се укључивао у покрет отпора. Умро је 1959. године у седамдесет и шестој години.