ЕПИСКОП КИРИЛ ЖИВКОВИЋ

Кирил Живковић рођен је у Пироту 1730. године. За време аустријско-турског рата 1737. године са родитељима је преселио у Футог код Новог Сада, где је завршио Основну школу. У Свету Гору отишао је 1748, године, да би се већ наредне године, у манастиру Зографу, замонашио и примио свештенички чин. Вероватно је већ исте године прешао у манастир Хиландар.
Од 1755. до 1760. био је учитељ у Далмацији. Са бившим егзархом пакрачког епископа Софронија Јовановића, Генадијем Васићем, путовао је 1760. у Русију. Од 1760. до 1764. био је игуман манастира Светог Ђорђа у Темској код Пирота, где се бавио и учитељским радом. Школовање Кирила Живковића, које је помагао митрополит Павле Ненадовић, није нам довољно познато. Можда је из тих разлога годину дана провео у Русији, где је боравио и у Петерограду, а две године у Италији, када је стигао до Венеције и Рима. По повратку, темишварски епископ Викентије Јовановић Видак прима га 1767. у духовничку службу. Године 1774. прелази у Сремске Карловце, где га после четири године производе у чин протосинђела и постављају за игумана обновљеног манастира Гргетега. Зна се да је пријатељевао са Јованом Рајићем и познавао Доситеја Обрадовића. Архиепископ и митрополит Мојсеј Путник уздиже га 1784. у чин архимандрита. За епископа пакрачко-славонског и целог Вараждинског генералата постављен је у Сремским Карловцима 20. јуна 1786. године.
Мало више од две деценије остао је Кирил Живковић у Пакрацу. У својој епархији отварао је школе старајући се посебно око образовања свештеничких кандидата. Због тога наставља са држањем црквене школе коју је у Пакрацу завео Јосиф Јовановић Шакабента. Властиту библиотеку сабирао је целог живота. У њој, поред богослужбених и богословских књига, постоје и дела из других области интересовања: историје, географије, аритметике, геометрије, права. Речници за бројне језика: руски, латински, грчки и немачки на посебан начин сведоче о његовом образовању. Трудио се и око набављања неопходне литургијске и богословске књиге за своје подручне храмове и манастире, па је епископски двор у Пакрацу био и значајни центар за дистрибуцију књига. Умро је у Пакрацу 12. августа 1807. године. Сахрањен је у тамошњој Саборној цркви Свете Тројице.
Његов лик остао је за потомство сачуван на раскошном парадном портрету који је 1799. насликао Арса Теодоровић. Кирил Живковић припада малој групи црквених прегалаца свога времена за које се с правом може рећи да су били људи књиге. Сам је писао, преписивао туђа дела и чинио прве кораке у црквеном издаваштву. Од његових ауторских списа,најзначајнији је „Катихизис Наук или учение началное детем в кратце јазиком простим православнаго исповеданија свјатовосточнокатолическија вери Христови“. Време настанка овог дела нам је познато. То је 1757. година, како наводи преписивач Кириловог Катихизиса.
Кирило Живковић учитељевао је од 1755. године у Далмацији. Тамо је остао све до 1759. године, и то у Скрадину. У школи, која постоји од 1734, наследио је, на молбу самих Скрадињана, хиландарца Јефрема Кореског, који се упокојио. Српска заједница у Скрадину била је веома активна у 18. столећу, посебно у борби за слободу вероисповести. Срби су се противили деловању католичких бискупа Далмације, који су у то време интензивно радили на укидању њихових верских слобода, онемогућавању постављања српског епископа у Далмацији и ширењу унијатства међу православним Србима. Зато су Скрадињани послали делагацију у Венецију тражећи себи за епископа Дионисија Новаковића, што је млетачки Сенат одбио. Тада су у Далмацији постојале 52 српске парохијске цркве, 44 свештеника, 19 ђакона и 52 калуђера разних чинова. То је управо време када се пише, па преписује, овај Катихизис. Место настанка Кириловог катихизиса није лако утврдити. Ученик Кирила Живковића, Димитрије Медић, у зборнику који је исписао у Скрадину 11. септембра 1757. године, на крају преписа Катихизиса записао је: „Катихизис в кратце […] Кирилом Живковичем јером[онахом] Хиландар[ским] в Венецији 1757“. Да ли је, и ако јесте, зашто је Венеција била место настанка овог списа, тек треба да се са извесношћу утврди.
Од штампаних дела Кирила Живковића, најпознатије је свакако „Житије свјатих сербских просвјетитељеј Симеона и Сави, списаное Дометијаном јеромонахом хиландарским“. Ово Житије Кирило Живковић објавио је 1794. у Бечу, код Стефана Новаковића. Познато је да је овде реч о Теодосијевом, а не Доментијановом житију, како је Живковић мислио и у наслов ставио: „Житије Св. српских Просветитеља Симеона и Саве написано Доментијаном јеромонахом хиландарским у Светој Гори Атонској, учеником Светог Саве првог Архиепископа Српског. Скраћено и прочишћено Кирилом Живковићем православним Епископом пакрачким и славонским“.
То је првo штампано дело српске средњовековне књижевности. Књига је објављена у две варијанте: на 76 и 62 странице. Кирило се сматра комплетним редактором овог дела: у штампано издање унео је и делове којих нема код Теодосија, допунио га светогорском и народном традицијом, те својим тумачењима, разјашњавајући понегде чак и значење појединих речи; објављујући текст на рускословенском језику, Симеоново и Савино Житије прерадио је и језички. Ово Житије објавио је 1858. у Паризу пољски филолог Александар Хођко у упоредном преводу на француски језик.
Појава Живковићевог Житија мора бити посматрана у ширем црквено-политичком и културном контексту друге половине 18. века. Њу, на територији Карловачке митрополије, обележава обновљено и појачано интересовање за националну тематику, јављање својеврсне верско-културне оријентације, која је сматрала да будућност српског народа треба тражити у развоју њему својствених форми и израза, не везујући је за судбину било ког другог народа, па и руског. Тада долази до таласа објављивања књига везаних за култове Срба светитеља – било њихових житија, било целих служби, или појединачних богослужбених песама.
Овакво интензивирано издавање литературе са националном тематиком, у временском распону када трон карловачких митрополита заузимају Павле Ненадовић, Јован Георгијевић, Викентије Јовановић Видак, Мојсије Путник и Стефан Стратимировић, од којих већи део није био русофилски оријентисан, свакако није била случајна појава. То је период у коме богословска литература и црквена уметност попримају изразито национално и политичко обележје. Долази до интензивног стварања и његовања српске историје, развоја историјске свести, поимања континуитета и величине.