ВОЈИСЛАВ ВУЧКОВИЋ

По свом пореклу Војислав Вучковић се није много разликовао од већине младих људи који су својим образовањем и делатношћу обележили средину и другу половину 20. столећа у Србији. Очева породица потицала је из крагујевачког села Вучковице, где му се отац Петар и родио, али се после Српско-Турског рата 1878. преселила у Београд. Петар Вучковић је завршио права и на почетку свог службовања живео је у Лозници и Смедереву, да би после довољно чиновничког искуства био постављен за судију у Пироту. Мајка Војислављева, Десанка, рођена Радојчић, била је ћерка учитеља из ужичког краја. Као девојчица је завршила Музичку школу у Београду и због неоспорног талента за виолину од својих професора била је препоручена за музичке студије у Прагу. Није наставила школовање, али је љубав према музици пренела на синове. Својим примером и васпитањем и отац, који је био страствени демократа и мајка, од свог оца задојена Пелагићевим идејама, пресудно су утицали на друштвене и политичке вредности и усмерење своје деце.
Војислав се родио 18. октобра 1910. године у Пироту, у главној улици, у једној од кућа које су касније срушене да би се сазидао велики модерни хотел. На том месту данас стоји споменик Вучковићу. Окупацију у Првом светском рату провео је у родном граду да би повратком свог оца из рата 1919. године и његовим службеним премештајем у Београд наставио обрзовање у Трећој мушкој гимназији.
На тадашњој далекој престоничкој периферији, у улици Војводе Драгомира, на рубовима Чубуре почео је да стиче прва музичка знања. Музичка школа је била далеко тако да су и брат Михаило, као виолиниста, и он, као пијаниста, имали приватне часове не нарочито вештих музичара. Међутим, и поред ових отежавајућих околности Војислав је, поред ранију малих покушаја, још у завршној години гимназије (1928-29) компоновао прва дела: Две минијатуре за клавир и Свита за клавир Перон.
У својим сећањима његов брат каже: „На почетку осмог разреда (гиманзије, прим. Д.Ћ) Војислав је одабрао шест клавирских минијатура и однео их професору Милоју Милојевићу“ На препоруку овог угледног композитора, фолклористе и музиколога, некадашњег прашког студента, који је запазио његов изразит таленат, одлази на музичке студије у Праг, где су се у међуратном периоду школовали бројни српски композитори. На прашком Државном конзерваторијуму завршио је композицију и курс дириговања, а потом и мајсторску школу композиције код Јозефа Сука. Као диригент наступио је на фестивалу модерне музике у Стразбуру 1933, а наредне године је одбранио докторат из музикологије и естетике на Карловом универзитету и тиме заокружио своје прашке студије.
Његова дисертација је носила наслов Музика као средство пропаганде. За доктора је био промовисан 2. марта 1934, да би већ исте године Карлов универзитет у Прагу штампао његов рад. Већ 9. априла у Београду, у дворани Корларчевог народног универзитета, Вучковић, заједено са Љубицом Марић, наступа као диригент симфонијског оркестра музичког друштва Станковић. Извео је први став своје симфоније и Бетовенову Седму симфонију, а Љубица Марић своју Музику за оркестар, Бетовеновог Егмонта и Моцартову Симфонију у Д-дуру.
Поред изврсног музичког образовања и модерног стилског усмерења, боравак у Прагу дао је Вучковићевој стваралачкој личности и снажан друштвено-политички карактер, који ће по повратку у Београд одредити његову целокупну професионалну делатност. На универзитету се интензивно дружио са југословенским студентима слободоумних и левичарских политичких уверења и постао активан члан удружења Матија Губец, да би 1933. био примељен је у Комунистичку партују Југославије. У предратном периоду, у Београду, уређује Нове информативне новине (НИН) са професионалним новинаром Светом Петровићем, сарађује у редакцијама часописа Наша стварност и Уметност и критика, организује рецитационе хорове радничке и студентске омладине, држи запажена предавања у оквиру музичких часова Коларчевог универзитета и на Радио Београду.
Ангажован је и као професор у музичкој школи Станковић, као секретар музичког програма и диригент оркестра Радио-Београда, секретар Београдске филхармоније и Друштва пријатеља словенске музике. Будући активно укључен у комунистички покрет, већ 6. априла, на дан бомбардовања Беогрда, повлачи се у илегалу, крије се у скровишту, у родној кући своје жене из које више никад није изашао као слободан човек. Бива откривен у једној рацији Специјалне полиције и после краћег, али свирепог мучења, 25. децембра 1942. године, умире заједно, истог дана, са супругом, сликарком Фани Вучковић Политео.
Вучковићев снажан порив да живи и ствара ангажовано одредио је и његов приступ компоновању, којим се бавио предано и поред бројних других делатности. Његова музика изражава непосредно његова левичарска марксистичка уверења, у почетку блиска Брехту и надреалистима, а касније, у предратним годинама, подложна снажном утицају совјетске идеологије. Композиције из времена студија (Гудачки квартет и ,Прва симфонија), као и оне настале непосредно по њиховом завршетку (Две песме за сопран и ,Дувачки трио), приклањају се левом крилу европске модерне између два рата; одликује их експресионистички музички језик сродан тада веома утицајним композиторима: Шенбергу и Хиндемиту. Из тог првог периода, који обухвата и неколико година по повратку у Београд, до 1939, потичу и рецитациони хорови с камерним оркестром са изразитим левичарским идеолошким набојем.
Упоредо са компоновањем ових најособенијих дела, Вучковић се у својим теоријским ставовима окреће совјетској естетици новог реализма (социјалистички реализам). Та нова оријентација испољиће се после 1939. и у Вучковићевом стваралаштву, које од тада налази непосредну инспирацију у актуелним догађајима, приклања се линији словенског музичког реализма и показује извесно смиривање свог особено експресивног израза.
Вучковић је критичарским радом почео да се бави још као седамнаестогодишњи ученик Треће мушке гимназије у Београду. Уз краће прекиде, критике је писао током нареднх четрнаест година, све до почетка Другог светског рата. Укупно је објавио шездесет критика и приказа, у дневним и недељним листовима, као и у музичким и уметничким часописима.
Социолошки аспект музике заокупљао је Вучковића и у написима о музици. О томе сведочи већ његова докторска дисертација, Музика као средство пропаганде, а затим и студија Материјалистичка филозофија уметности, као и збирка есеја Музички портрети и бројни други стручни текстови. Поводом четврт века од смрти објављена су његова сабрана дела под насловом Студије, есеји, критике, као и зборник текстова о њему: Војислав Вучковић – уметник и борац штампаног 1968. године.
Живот овог младог уметника и интелектуалца прекинут је у напону снаге, а колико је могао да постигне да је поживео сведоче и трагови које су за собом оставиле његове колеге са студија у Прагу, знаменити српски композитори: Љубица Марић и Станојло Рајчић. Као постхумно признање, осим Ордена заслуга за народ, три музичке школе, у Београду, Чачку и Нишу, носе његово име.