МИЛУТИН ВЕЛИМИРОВИЋ

Прота Милош Велимировић био је изданак дубоких црногорских корена, из племена Васојевића, док му је жена Јелена потицала из Баната, из породице Моротвински, а родила се у Београду. Прота је премештен у Пирот 1886. где је са породицом остао наредних двадесет пет година.
Милутин је био осмо од једанаесторо деце, а родио се у Пироту 1893. године где је завршио основну школу и шест разреда гимназије. После премештаја свог оца на дужност свештеника у цркву Св. Саве на Врачару матурирао је у Београду у Четвртој мушкој гимназији. По угледу на свог седамнаест година старијег брата Милорада определио се за студије медицине и то управо у Москви где је те 1912. Милорад већ радио као лекар. Млади студент из Србије схватио је свој боравак у Русији као прилику да пршири своје видике користећи подршку и свесрдну помоћ своја два старија брата. Током летњег распуста 1913. је из Москве Трансибирском железницом отпутовао у Харбин код свог брата Боре који је тамо живео са својом породицом и радио у руској царској администрацији на Далеком истоку.
Лета наредне 1914. године је одустао од студијског боравка и медицинске праксе на Кавказу где га је, као помоћника, позвао један његов професор и запутио се у отаџбину. Већ после масец дана у родитељском дому у Београду, са почетком Првог светског рата, Милутин бива мобилисан и распоређен у санитетску службу као лекарски помоћник.
Са крајем Великог рата и са повратком кући, у Београд, студије наставља и завршава у Прагу одакле доводи своју будућу супругу Миладу. Првих четрнаест година ради као срески лекар и управник болнице у Књажевцу и бави се хуманитарним радом, здравственим просвећивањем месног становништва, активан је у Соколском покрету и удружењу резервних официра и ратника.
За већника Моравске бановине изабран је 1931. године, да би потом из Књажевца 1935. био премештен у Ниш, где је обављао дужност саветника санитетског одељења бановине. На кратко обављао дужност управника болнице у Ћуприји, а потом бива постављен на место управника болнице у Јагодини где је радио наредних десет година. У фебруару 1939. изабран је за сенатора.
Током окупације у Другом светском рату наставља са радом у Јагодини да би по ослобођењу био упошљен на административним и организационим пословима у Министарству здравља. На сопствени захтев враћен је у непосредан рад са са пацијентима и распоређен у Градску болницу на Звездари где је и пензионисан 1955. године, али га то није спречило да и даље буде веома активан у Српском лекарском друштву и објављује радове из историје медицине.
Поред медицине Милутин Велимировић је упоредо, попут свог оца, проте Милоша, водио живот радозналог ствараоца који није писао само романе, историографске радове, путописе и есеје, већ и новинске чланке. Повремено је долазио у свој родни град и у Књажевац и објављивао текстове у пиротској Слободи, Књажеваћким новинама и Развитку.
Објавио је тетралогију коју чине романи Тешке године (1954), Неостварена љубав (1962), После атентата (1967) и Лутања (1972), путописе Кроз Кину (1930) и По Јапану и Монголији (1938), монографски оглед О јапанској поезији (1958). Своје рукописе завештао је Архиву САНУ на основу које је Народна библиотака Пирот објавила већи део његових мемоарских списа под насловом До краја света и назад: сећања једног лекара из Пирота 1893-1918. Преминуо је у Београду 1973. године.