АРАНЂЕЛ СТАНОЈЕВИЋ

Несумњиво најважније раздобље кроз које је Понишавље пролазило током последња два столећа су ослободилачки ратови Кнежевине Србије против Османског Царства 1876-1878, а једна од најистакнутијих, али и личности са највише противуречности у свом деловању, је Аранђел Станојевић, касније у романтизованим представама у народу, познат и као Витез Трнски.
Аранђел се родио 15. септембра 1830. године у селу Клисура, у области Власине, око реке Јерме, од оца Станоја и мајке Станике.
Упорним радом и залагањем целе породичне задруге Станојевићи су постојано увећавали иметак, али и број својих чланова. Као глава заједнице се издвојио Аранђел који је временом ширио поље својих трговачких послова дуж најважнијих саобраћајних путева и токова новца и капитала друге половине 19. столећа на средишњем Балкану. Аранђел Станојевић из слоја власинског планинског сточара, преко земљопоседника у знепољској котлини и трговине стоком на велико пребацио и у чисто финансијско и спекулативно пословање са државом.
Станојевић је, због природе својих послова и као човек разгранатих друштвених веза, био добро упознат не само са политиком локалних османских власти, већ је пратио и међународне односе који су у време његовог одрастања и пуне зрелости били прилично променљиви и неизвесни. Један од чланова Тајне нишке заграничне ослободилачке организације био је и Аранђел Станојевић.
Талас побуна и ратова на Балкану у којима је као организатор и устаник учествовао Станојевић покренут је Херцеговачким устанком 1875.
Улазак Србије 1878. године у Други рат против Османлија значио је велико охрабрење за сво словенско становништво на Балкану, а као једна од помочних скупина јавља се и одред Аренђела Станојевића.
Захваљујући великом народном устанку у трнско-брезничком крају и на Власини, под вођством знепољског коџабаше Аранђела Станојевића, Симе Соколова и Ивана Пејчовића, и помоћи српске војске у заузимању Трна, Брезника и Годеча, испод Петроханског кланца, на реци Искру, османска одбрана је попустила свуда.
По савезничком споразуму привремену власт, источно од поменутих вароши, припала је Кнежевини Србији. На чело Трнског среза, као особа од поверења и угледа, постављен је Станојевић.
Станојевић је на челу Трнског среза остао читаву годину после Берлинског конгреса, одржаног у лето 1878. године и формално-правног и техничког повлачења државне границе између нетом међународно признате Кнежевине Србије и аутономне Кнежевине Бугарске у оквиру Османског царства. Јуна 1879. је коначно прешао у Пирот где је већ раније преселио своју породицу. У граду се првобитно уселио у једну кућу у близини Рашитовог моста на Боклуџи (данас на место спајања улице Ћирила и Методија и Трга пиротских ослободилаца) да би после реновирања великог конака Мустафа паше на Цариградском друму (данас између улица Српског владара и Јеврејске).
1879.године је прихватио позив кнеза Милана, који је имао то право, и именовао га за члана Српске скупштине у Београду.
У Пироту је, без формалног образовања, радио као судија Општинског суда, породицу је издржавао још и од великог земљишног имања које се налазило у Осмакову и Враништу.
Највеће приватно здање у Пироту, Некадашњи Мустафа агин конак, тада већ Кућа Станојевића, није дуго постојала: током краткотрајне бугарске окупације у касну јесен и зиму 1885. године као, део освете, запаљен је и данас постоје само делимични трагови темеља.
Аранђел Станојевић умире наредне 1886. године и за собом оставља супругу Солунку, синове Јована, Глигорија и Фотија, кћер Јевгенију и усвојеницу Стану која је као млада слушкиња дошла са породицом из Трна.