Породица Гаротић из Пирота
Сажетак породичне историје и трговачке куће „Браћа Гаротић“
Порекло — Јован Гарота из Барколе
Породица потиче од трговачке породице GAROTTI из Барколе, италијанског градића код Трста. После прве деценије XIX века два брата су дилижансом кренула пут Цариграда носећи робу, преко приморја Јадранског мора. Продавши робу у Цариграду и купивши нову, на повратку су преко турске провинције (данашње Бугарске) стигли до Пирота, где су им угинули коњи, а у граду је владао карантин. Један од браће, Јован Гарота, оженио се ћерком газде хана у коме су одсели и остао у Пироту; за крсну славу добио је Светог Јована Крститеља. Бавио се трговином и терзијским занатом. Имао је три сина — Захарија (рођен 1837), Сотира и Тодора.
Захарије „Зарија-Зака“ Гаротић (Пирот, 1837–1928)
Син Јована Гароте, вредан и наочит младић, преузео је очеве трговачке послове и често путовао у Цариград, где је приметио интересовање за пиротске ћилиме. У 32. години живота, 1869. године, основао је фирму „Браћа Гаротић“, која се бавила трговином, бакалском робом, вуном и потком, терзијским занатом, а посебно ћилимарством. Оженио се Јевдом (Јеном) Бранковић. Деца: Димитрије-Мита (1873), Антанас (1880), Милан (1886) и ћерка Катарина-Ката (1889). Слуга Јован Јовановић, по Заријином допуштењу, преузео је презиме Гаротић приликом трговачких путовања у Турску — тако је настала још једна грана презимена Гаротић. Захарије је 1864. године из турског ропства избавио и вратио у Пирот малог Ристу-Христу Јовановића.
Димитрије „Мита“ З. Гаротић (Пирот, 1873–1963)
Најстарији син Заријин. Крајем XIX века, од око 1895, стално је у радњи у Тијабари преко пута чесме „Гушевица“, заједно са оцем и млађим братом Антанасом. Продавали су народна одела, ћилиме и робу потребну сеоским домаћинствима. Био је дугогодишњи члан Еснафске задруге у Пироту, добар виноградар и љубитељ коња. Оженио се Љубицом из Пирота; деце нису имали. Умро је фебруара 1963. у 90. години, шест година после супруге.
Антанас „Таса“ З. Гаротић (Пирот, 1880–1959)
Средњи син, преузео посао у радњи почетком XX века и определио фирму „Браћа Гаротић“ за ћилимарство. Путовао је и продавао ћилиме у Солуну, Софији, Пловдиву, Једрену и Цариграду, а робу је извозио и у Босну (Сарајево), Пешту, Беч и Грац. Основана је и Пиротска задруга ћилимарки под покровитељством краљице Драге Машин-Обреновић. У Првом светском рату био је мобилисан, оболео од пегавог тифуса код Елбасана и пешице се, тешко болестан, вратио кући 1915. године. Први јула 1916. оженио се Јеленом-Јелом Ђорђевић из Ниша; деце нису имали. У Сарајеву је са Незиром Оџићем основао филијалу пиротских ћилима за Босну и Херцеговину. Одликован је Орденом Светог Саве V реда. Умро је 19. децембра 1959. у 79. години; супруга Јела преминула је три године раније. Остао је упамћен и по више духовитих анегдота из пиротског краја.
Милан „Милче“ Гаротић (Пирот, 1886–1971) — краљ пиротских ћилима
Најмлађи син, прикључио се послу почетком XX века. Путовао је по целој Грчкој и Турској, а за фирму је у то време радило око 360 ткаља. У Врању је упознао Лепосаву-Лепу Ристић (рођ. 1890), ћерку богатог трговца Јована Ристића, са којом се верио 19. августа 1920. и венчао 17. октобра исте године у Пироту. Лепа је говорила француски и служила се немачким, водила преписку фирме и путовала с Миланом на сајмове. Отворили су филијале у Бечу, Барију, Милану и Скопљу. Деца: Миодраг (1922), Сретен (1923), Властимир (1925) и Драгослав (1928). Милан је излагао ћилиме на светским сајмовима у Паризу, Бриселу, Лајпцигу, Прагу, Бечу, Грацу, Болоњи и Солуну; за допринос извозу одликовао га је краљ Александар I Карађорђевић Орденом југословенске круне IV реда 1934. године.
Породица је доживела и тешке дане: 1941, после уласка бугарских трупа у Пирот, Милан је ухапшен и осуђен на три и по године строгог затвора због привредног прекршаја; издржао је 18 месеци казне у Софији. Лепа је, лично уручивши молбу цару Борису III на једној свечаности, издејствовала његово помиловање. После ослобођења Пирота (10. септембра 1944) породична кућа је више пута пљачкана. Фирма „Браћа Гаротић“, стара 79 година, престала је с радом 20. маја 1948. одлуком о одузимању приватних трговина у друштвену својину, након чега се браћа окрећу виноградарству и пољопривреди. Лепа је преминула 8. децембра 1955, а Милан 25. априла 1971. у 86. години. Сахрањени су у породичној гробници на Тијабарском гробљу у Пироту; бисте су рад академског вајара Градимира Алексића.
Наслеђе
Трговачка кућа „Браћа Гаротић“, основана 1869, извозила је пиротске ћилиме широм Балкана, Средње Европе и Блиског истока готово осам деценија, доприносећи угледу пиротског ћилимарства у свету. Четврта генерација породице определила се претежно за медицину и фармацију — сва четири сина Милана и Лепе завршила су ове студије и провела радни век у здравству. Породица је остала упамћена и кроз бројне анегдоте о духовитости Антанаса Гаротића, које и данас кружe у пиротском крају.