БОЖИДАР С.МИШИЋ

Рођен је 1897. у с.Брусник код Неготина и једно је од четворо деце оца Стевана и Марије Мишић. Након основне школе сајџијски занат завршио је Зајечару. У потрази за послом дошао је у Пирот 1921. године. Напорним радом, успео је да купи свој локал у улици Кнез Михајлова 35 и започео посао часовничара, јувелира и оптичара.
Био је ожењен Анком (1903-1987) из градске породице Стојана и Катарине Ћирић.
Божидар Мишић се бавио поправком и одржавањем сатова али набавком и дистрибуцијом нових. Радња је била позната и по каталошкој продаји сатова. Највише су продавани џепни сатови затим, ручни, зидни и будилници. Сарађивао је са швајцарским фирмама. Био је једини заступник и сервисер „Лонжин“ сатова за Краљевину Југославију. Фирме су га снабдевале рекламним материјалом а цифелбати су били са угравираним његовим именом Божидар С.Мишић.
Поред своје основне делатности фудбал је био његова огромна љубав и опсесија. Као велики ентузијаста његова радња била је стециште фудбалера и спортских посленика. Ту су се препричавали догађаји након утакмица, решавали проблеми клуба а након сваке утакмице фудбалере је водио до свог воћњака и тамо су прослављали победу уз грамофон са трубом (први грамофон у Пироту).
Како је потреба за градским стадионом била евидентна, средствима Божидара Мишића купљене су три њиве за укупно 45 хиљада динара (оригиналне тапије налазе се у породици) и уређено игралиште. Финансирао је и изградњу зидова од цигала око игралишта, која и сада постоје, затим две кабине, ходник и просторију за чувара- економат.
Доградња стадиона настављена је и током рата али одмах након рата нова комунистичка власт је Божидара Мишића прогласила за „реакционара“, запленила је његову имовину и искључилка га из руководства ФК Раднички у које је ушао по оснивању клуба 1945.године. Остаје невероватан податак да је, годинама које су уследиле, на свом стадиону плаћао улазницу!

Оснивањем ФК Раднички Божидар Мишић је био ангажовани члан управе а касније у периоду од 1966-1968 и председник клуба. Стадион је прешао у власништво града.
Његов рад је ипак остао упамћен и за све заслуге међу првима добио је признање ФК Раднички-Бронзана статуа (12972). На прослави 50 година постојања Радничког, 1995.године, постхумно је награђен највећим клубским признањем- Повељом.
Помагао је Певачко друштво „Момчило“, спортске и музичке програме у граду, финансирао штампање часописа и књига, штампао своје каталоге за пласман робе, финансирао Светосавске балове…подучавао је децу сајџијском занату у оквиру своје радионице.
Умро је у Пироту 1976.године.